Živimo u vremenu u kom nam tekstove piše veštačka inteligencija, palačinku naručujemo preko aplikacije, a na sreću mnogih umetnika ne moraš biti mrtav da bi bio priznat i uspešan.
Kada su Luj Vitonove radnje širom sveta preplavile raznobojne tačke, bilo je jasno – Jajoi Kusama umešala je svoje tufne. 10 godina od prve kolaboracije ovakvog tipa, radovi ekscentrične japanske umetnice, ponovo su oplemenili jednolični Luj Viton patern bojama čime su svi reflektori sa božićnih reklama i svetske krize usmereni na ovaj luksuzni modni brend.
Robna kuća Harrods, London © Maja Knežević
Devedesettrogodišnja japanska umetnica, iako sa vrlo plodonosnom i dugom karijerom u različitim medijima, postala je poznata širom sveta po crvenoj paž frizuri, ekscentričnom načinu odevanja i tufnama koje su postale zaštitni znak. Od 1977. kada se dobrovoljno prijavila za boravak u psihijatrijskoj ustanovi usled halucinacija i anksioznosti od kojih pati, Jaoji Kusama vibrantni svet tufni primenjuje u različitim medijima, a njeni radovi nalaze se u muzejima i galerijama širom sveta. Paradoksalno, MoMA danas ima nekoliko Kusaminih radova, iako joj pre četrdesetak godina, kao mladoj umetnici koja je želela da se probije na njujorškoj sceni, nije dozvolila da održi performans. Rekao bi čovek tufne, ništa posebno, ubodeš četkicu u jednu tačku i to je to, ali Kusama kaže drugačije:
“Planeta Zemlja je samo jedna tufna među milion drugih zvezda u kosmosu. Tufne su put ka beskonačnosti. Ako izuzmemo prirodu i naša tela prekrijemo tufnama, postajemo deo jedinstva našeg okruženja.“
Luj Viton upravo ovu filozofiju koristi da kolekciju nazove „Stvaranje beskonačnosti“, a u jakoj kampanji, u oko 400 radnji širom sveta, daje omaž vremešnoj japanki i njenom jedinstvenom izrazu. Tufne su osim tašni, kofera, blejzera i kravata preplavile podove, stakla, izloge, fasade, ali i sajt na kom za kursorom ostaje tufnasti trag, što me prilično zabavilo.
Najupečatljiviji mejkover doživela je vodeća prodavnica u Parizu – Art Deco zdanje na Šanzelizeu ukrašeno je tepihom sa raznobojnim metalnim tufnama, dok je na levoj strani krova džinovska skulptura Kusame predstavljena sa četkicom, u momentu stvaranja.
Njujorška ispostava na Petoj Aveniji otišla je korak dalje – pažnju saobraćaja i prolaznika zaustavlja realistični Kusama robot koji sa unutrašnje strane izloga slika tufne. Istovremeno su njujorčani u prilici da, nešto dalje u poznatoj umetničkoj četvrti Mitpaking distriktu, iskuse jedinstveno šoping iskustvo. Čitava Luj Viton prodavnica pretvorena je u unutrašnjost Kusaminog sveta. Ogromna Roršahova mrlja otvara pred očima kako se otvaraju vrata radnje – namerno ili slučajno, baš je žuto-crna kombinacija tačaka iskorišćena za interijer koji doslovno usisava posetioca u sebe.
Slična pop-ap intervencija izvedena je i u Tokiju, sa ogromnim staklenim tufnama koje su razbacane po čitavom prostoru, Kusaminom skulpturom koja oponaša trenutak stvaranja i Kusamin lik simbolično „stražari“ nad Tokijom i sa velikih 3D bilborda. Da je u pitanju multimedijalna kampanja govori i veliki broj autobuskih stajališta i štandova koji su pretvoreni u Kusamine radove. Veliki Luj Vitonov tufnasti znak osvanuo je ispred Zojoji hrama iz 14. veka, dok u Šiba parku iznad hromirane sfere lebdi ogroman leteći balon nalik na Kusamine poznate crno-crne bundeve.
Louis Vuitton xYayoi Kusama 3D bilbord, © LOUIS VUITTON
Luj Viton je za kampanju upotrebio sve moguće medije – virtuelnu realnost, instalaciju, performans, imamo Instagram i Snapchat filtere, skulpture, mini igre koje se mogu skinuti za mobilne telefone… Reklo bi se da je sama kampanja bolja i vizuelno privlačnija nego sami modni komadi iz kolekcije. Ko voli Luj Viton, sigurno će voleti da ga vidi u malo veselijem izdanju. Koga njegov jednolični patern ne impresionira, tufne može smatrati dobrim osveženjem, ali ništa specijalno.
Kampanja je, međutim, na svim poljima potpuno impresionirala, od ideje do egzekucije i pokazala kako umetnost može biti u službi sadašnjosti, a itekako može biti u službi marketinga. Ako bi čitavu kampanju posmatrali kao veliki performans, videli bi da javni prostori mogu da služe umetničkom izrazu, iako su istovremeno veoma komercijalni.
Umetnost, dakle, ne mora biti larpurlatistička da bi bila dobra i kvalitetna, može služiti u komercijalne svrhe i imati vrednost. Luj Viton je to dobro iskoristio – pomirio je svet novca i statusa, sa institucijom umetnika kao eteričnog bića čije bivstvovanje na Zemlji samo znači uvertiru za život posle smrti i slavu onda kada mu više ne bude bila potrebna. Poslao je živu umetnicu u večnost, pre smrti.
