Na jug, ka Severnoj Makedoniji. Tačno u ponoć. Plejlista i lista aktivnosti spremne. Na prvoj je falila domaća muzika, na drugoj domaća rakija. Odlučili smo da čitamo između redova.
Nismo se oglušili ni o agendu trećeg zajedničkog putovanja. Obišli smo #Ohhrid19, stvorili nove asocijacije na reči poput: pešačenje, jedrenje, takmičenje. Vreme poslužilo, konobari služili, ručak na splavu koji pluta slobodno po vodi. Skoro kao Kusturičin film. A kada smo kod njegovih filmova, samo da kažemo Nemanjinoj ćeri Sofiji da joj otac nije bio na službenom putu. Već na drugarskom izletu sa svojim timom ili kako sam kaže – sa svojom ekipom. Da nije sam u ovom mišljenju dokazaće i ostali.

Nenad priznaje samo prvo mesto. Logično, počinjemo sa njegovom izjavom: „Moj tim je izgubio trku za prvo mesto u jedrenju. Ja sam od onih likova kojima drugo mesto ništa ne znači. Poraz me je držao sve do pobede u odbojci u bazenu. Pored ohridske pastrmke, na meniju je bila i piletina (za koju se šalim da je ohridski golub). Timbilding je ispunio očekivanja. Zbližio sam se sa kolegama i dosta toga naučio. Hvala Pioniri.“

Nemanja je čovek od reči, ali ga reči ne služe onako kao jedinice i nule. Održao je obećanje i poslao svoje utiske sa Ohrida kroz niz statističkih podataka: „Ako znamo da smo do hotela stigli u petak u 10h, a da smo otišli u nedelju u 10h, dolazimo do činjenice da smo proveli 48 sati u jednom mestu sa predivnim ljudima. Ako odbijemo nekih 12 sati na spavanje gde nije bilo uspomena. Ostaje 36 sati tokom kojih je bilo svega i svačega. Najviše smeha i fenomenalne prirode. Utisci koji zaslužuju posebnu pažnju su plutanje na splavu dok klopamo, jedrenje i kuliranje na brodiću uz kapetanovu rakiju (koji se možda pokajao što nam je izneo celu flašu).

Ivana je devojka sa emodžijem za svaku situaciju, a opet je napisala ceo tekst neiskoristivši nijedan: „Noćno kikotanje sa Iv čulo se kroz 3 sobe. Noćno kikotanje u kombiju sa Milicom sam zabeležila kao epik momenat ever. Bilo je tu i već uigrano random kikotanje sa Milošem i Bogdanom kroz ceo Ohrid. Bojan nas je prijatno iznenadio. Borko je legendica koja te boosta kada kreneš u avanturu od 7 km kroz šumu i obalu jezera. A tu su i akaunti koji su se pokazali jako korisni, posebno u savetima kako preživeti jutro posle žurke. Media tim bio je veseo, a Nemanja i Ivan su sve što ti treba za dobar provod. Sve u svemu, bilo je kul.“

Bojan je pokušao šaljivo da nam predstavi svoje interesovanje za Evroviziju, ali nam je u toku putovanja pokazao da on zapravo jeste veliki fan Nevene Božović: „Nikad pre nisam bio u Severnoj Makedoniji, koja nam nije dala nijedan bod na Evroviziji. Ali šta sad, bilo je kasno da menjamo planove. Kažu da je Ohrid bio poznat po 365 crkava. Znam, videli smo samo 2, što je verujem, sasvim dovoljno. Vodič je lagao nešto o otkucajima srca jednog sveca “ako prisloniš glavu na grob mrtvog čoveka čućeš otkucaje”. Više volim one realnije priče. Recimo da je Atina Bojadži rodom iz Ohrida. A ona je jedina Jugoslovenka koja je preplivala Lamanš za 13 časova i 20 minuta. Nama je 3 sata manje trebalo da stignemo, isto toliko da se vratimo iz njenog rodnog grada. Nismo preplivali Ohrid, ali jesmo upadali u Ohrid. Jedan od nas je skočio tokom jedrenja misleći da je Atina lično. To je bitan podatak, jer sada ispunjavamo kvotu da uvek neko ili nešto s broda ili kajaka uskoči u vodu na timbildingu.“

Bogdan se verovatno stidi istorije Youtube pretrage na svom Huaweiu nakon svega, ali se zato ponosi rekordnim brojem koraka: „Krenuli smo iz centra ka hotelu kako bi stigli na večeru, Bojan je predložio da idemo peške (7km, alooo!) ali kao hajde… Bio je dobar ručak, taman da se dovedem u normalu. Upravo tih 20.000 koraka (kako kaže Huawei) mi je bio najbolji doživljaj. Da, bilo je lepo i kad smo posetili Zaliv kostiju, i ono malo selo, i spomenik svetom Naumu, ali sve je to “po katalogu” i nekako očekivano. Bojan i Borko su dobili Miloša i mene u basketu, ali jedva. Razbićemo ih sledeći put. Imali smo žurku na bazenu. Igrali smo kolo u sred večere sa Makedoncima, retko fini ljudi… Povratio bih se u Ohrid ponovo.“ Povratio hehe. ☺

Miloš hoda prosečnom brzinom od 64 uhvaćene fotografije po kilometru. Ali je u isto vreme spreman da predvodi i motiviše saputnike: „Tim se bilduje u organizovanom programu. I to se očekuje. Ali ne očekuješ da ćeš pred kraj dana da sasvim spontano kreneš u šetnju od 7 kilometara od centra grada do hotela. Putem kojim nikad nisi išao, a gledajući mapu koja ti pokazuje da u jednom dijelu taj put nestaje. Šta se tu nalazi, kako ćemo kad stignemo do tog dijela? Ne znamo. Napravili smo avanturu od šetnje, gledali zalazak sunca nad ohridskim jezerom, družili se sa malim kučićima, provlačili kroz napuštene hotele, išli preko livada i plaža, preskakli potoke, gazili blato, a kad nas je uhvatila noć zauzeli smo formaciju oko lampe na telefonu. Nismo svi išli potpuno istim tempom, ali svi smo išli zajedno.“

Svi mi smo želeli da se upoznamo samo sa jednom koleginicom, Katarinom iz našeg kanca u Zagrebu. Kako je tek bilo njoj kada je morala da se upozna sa nas 18? Bok Kaća, kako ti je bilo? „Moj teambuilding počeo je drugog dana teambuildinga, a prije toga su me uglavnom svi ispitivali što mi je, pošto vjerojatno nisam izgledala potpuno normalno. Možda uzrok leži u tome što sam jedina Pionirka koja je u roku od 20 sati prešla 1000 km i u međuvremenu upoznala 18 novih kolega. Sve je proletilo brzinom svjetlosti, ali uspomene će ostati puno, puno duže. Hvala svima na ugodnim razgovorima i druženju, vaša Kaća!“

Andrea ume da izabere pobedničku kombinaciju, bilo da bira influensere ili ekipu za jedrenje: „Povuci – potegni da bi ubrzao jedrilicu, a ako ne pomognu ni vetar ni ljuljanje, zaroni nogu u jezero i veslaj do poslednjeg daha. Nenad nas je naučio šta je pravi takmičarski duh i borba do kraja, a Borko da je najbitnije da smo svi zajedno i da se after ne propušta. A kako je bilo, najbolje je opisao Nemanja: “E bre, ma vi ste super ekipa. Meni je strava.”

Na mala leđa male Iv palo je dosta obaveza. Ona ih je uspešno ispunila, ali ne čudi što ju je umor savladao, pa je prespavala babu (nikad nećemo reći što baš babu): „BGD. Jesmo poneli zastavice? Jesmo spakovali flaminga i jednoroga? A zvučnik? A zašto playlista nema ćirilicu? Jesmo svi na broju? Jesmo, daj gas majstore! OHHRID. Šta se pije? Daj nešto od Leb i Sol! Jeste svi obukli majice? A gde su vam rančevi? OK, možemo na jedrenje. Ja da budem kapetan? Ay-ay važi! Hajde sad svi ljuljajte. Moramo da pobedimo ovaj krug! Drži jedro, sad zategni! Tooo! Slavimo večeras na bazenu, a posle i na žurci! Ne mogu da vam pustim domaćicu. Ovako držimo sve pod kontrolom, Dobro hajde, šta želite? OK, ide jedna Senidah za Pionirke. Aj živeli! BGD. Šta? Već smo stigli? Ali ja sam prespavala babu…“

Slavica pobeđuje (u izjavama) i kada gubi: „U borbi jednoroga i flamingosa pobedila je ekipa Zveri.“

Nataša zna da se čovek ne drži za reč, već za knjigu, pa ćemo joj oprostiti ove reči izvučene iz konteksta: “Ako pobedite, svaka čast. Ali nećete. Šalim se, imate dobro jedro.” A ono što je napisala o timbildingu, jednostavno moramo da prenesemo u celosti: “Pozitivni, nasmejani i druželjubivi ljudi bili su na svakom koraku. To u kombinaciji sa prelepom prirodom je PUN POGODAK. Na silu sam ovo sastavila. Pls sredi da ne deluje ovako tupavo.“

Tri epiteta koja najbolje opisuju Milicu su precizno, odgovorno, koncizno. Precizno je rezervisala sve što nam je bilo potrebno za put na Ohrid. Odgovorno nas je okupljala pred svaku novu etapu na tom putu. Koncizno nam je napisala svoje utiske: „Ja imam da izjavim da mi je bilo divno, zbog prelepog Ohrida, ali najviše zbog Pioniraca, divnih, zabavnih i odličnih kolega ❤.“

Borko, to sam ja, shvatio sam da nisam samo najveći Rastin fan u agenciji, već i jedini: „Mislim da mi kolege više nikada neće dozvoliti da biram muziku i to je ok. Zajedno smo pokazali da muzika nije najbitnija za dobar provod sve dok smo okruženi pravom ekipom.“

Tamara se slaže sa do sada napisanim i samo da dopuni Bogdanovu izjavu: „I ja sam igrala košarku!“

Ivan ima pravi recept za vas, bilo da ste krenuli na jedrenje ili na timbilding: „Pobedili smo sami sebe!“

A tako ćemo i završiti – počevši od sebe. Jer Ohrid je bio samo za nas.