Ovaj zadatak mi je možda najteže pao od svih. Da napišem osvrt na deset godina postojanja agencije. Možda i zato što mi svih ovih godina postojanja Pionira zaista ništa nije bilo teško. Možda zato što smo još na početku, iako je mnogo urađeno za prvih deset.

Ili je razlog taj što su mi pomešana brojna osećanja sa novogodišnjom euforijom koju agencijski proživljavamo svake godine. To je miks svega – ponosa, zadovoljstva, sreće, pa i frustracije i nezadovoljstva što radimo u ovako neuređenoj industriji, do pobeda, velike energije, ali i trenutaka “šta mi je sve ovo trebalo”. Ali da, ponovio bih sve ovo.

Te 2011, par dana pre nove godine sam zamolio advokata da registrujemo agenciju Pioniri. Nismo imali ni prostor, ni klijente, samo ideju i entuzijazam par kolega. Brzo smo našli prostor, neke male outsource poslove i gledali kako da preživimo prvu godinu. Od prve do desete godine postojanja nije išlo ni lako, ni brzo, pogotovo kroz blato srpskog advertajzing tržišta. Ali želja da se izdvojimo i opstanemo bila je veća, a time je veći i ponos kada pogledam unazad šta smo napravili.

Pre deset godina, u jeku svetske finansijske krize, hteo sam da napravim agenciju koja pobeđuje idejama, a ne vezama. Da okupim i radim sa ljudima koji se lože na advertajzing čak i više nego ja, ako je to moguće. Ideja je bila da napravim drugačiju agenciju od onoga što sam do tada video, da mogu klijentima u oči da pogledam.

Ponosan sam na kampanje i brendove koje smo napravili, osvežili i unapredili. Na ljude koje smo upoznali, zainteresovali za marketing, nečemu naučili, radili sa njima i delili istu strast. Svi ti festivali, nagrade, konferencije, timbildinzi, žurke, dobijeni pitchevi, dosta je.

Još više sam ponosan što sam uspeo u Srbiji, bukvalno samo sa svojim timom, bez “podrške” bilo koga, bez sumnjivih veza, prljavih igara, nameštanja, bez poznatih roditelja, bez nasleđene agencije ili kapitala. A to je, priznaćete, velika stvar u ovakvoj sredini. Uspeh bez kompromisa.

Ako bih morao da nas opišem danas u jednoj rečenici ona bi glasila: Pioniri od inostranih uzora do domaćih agencija kakve se trudimo da ne postanemo. I mislim da je iz ovoga sve jasno.

Kada me pitaju šta je bilo najteže u ovih deset godina, kažem ništa konkretno, ali nije bilo lako stići ovde, a tek smo na početku. Možda deluje lako, ali tu je puno borbi, truda, znoja, ali sve to nije teško ako postavite sebi za misiju da preispitujete status quo ove industrije.

A šta Pioniri i ja sa njima nismo postigli za ovih prvih deset godina? Možda da u potpunosti ostvarimo našu misiju da promenimo sliku adevertajzinga u zemlji, da to ne bude više “prljava”, sumnjiva delatnost, već da to bude industrija na dobrom glasu, po svetskim standardima u kojoj ljudi rado rade i ne beže od nje. Nismo uspeli za sada, ali polako, zato je ovo samo presek prvih deset godina.

I najbitnije na kraju, hvala Bojanu, Nikoli, Slavici, Branki, Tamari, Nemanji, Nataši, Nataliji, Sanji, Milici, Dušanu, Marku, Goranu, Desku i svima ostalima koji su bili ili su i dalje deo ove lepe pionirske priče.