O da, Pioniri su bili na team buildingu. Nakon 2 godine bildovanja tima na Novom Beogradu, napokon smo otputovali na Rtanj. Jeli smo, pili, nazdravljali, zezali se, pravili mimove, opet jeli, opet nazdravljali i tako u krug uz puno smeha i ponešto krpelja. Ali, da se vratimo na početak.

Poslednji petak u maju proveden je u pohodu na 1.565. metar. Ne zvuči strašno, zar ne? E pa bilo je! (Dramu unosimo samo za potrebe bloga…) Za ovu putešestviju jedni su bili potpuno spremni, dok su drugi pešačili danima i obnavljali svoje pretplate u teretani, ne bi li povratili kondiciju izgubljenu negde u daljini.

Sama euforija osvajanja Rtnja držala nas je sigurno prvih sat i po, od ukupno 5, koliko je bilo potrebno da osetimo svežinu planinskog vazduha. Po isteku drugog sata, minuti su postali sati, put nikad duži, ali odustajanje nije bila opcija – jer i put nazad je dug put.

Uz česte pauze, lunch paket koji su nam pripremili domaćini iz hotela „Ramonda“ i litre i litre vode, stigli smo do vrha! Nismo gledali ko je zakoračio prvi, bili smo preumorni, ali je to verovatno bio Bojan, tako nam se zvao vodič. Jedino je imalo smisla da on bude prvi iskreno rečeno. Note: nismo angažovali našeg Bojana da nam bude vodič.

Silazak niz Rtanj je bio nešto poput trčanja, odnosno, trčanja ka večeri u hotelu. Nije potrebno da naglašavamo da se usput desilo ono na šta su nas svi upozoravali, uhvatio nas je mrak u šumi. Ali kad sumiramo utiske, planinarenje je bilo:

Nikola: uspešno
Vanja: inspirativno
Stefan: naporno
Tanja: uzbudljivo
Filip: oporo
Natalija: opijajuće

Nakon što su došli do daha, podelili su zapravo i više od jedne reči.

Nemanja: Najjači utisak sa teambuildinga su mi naravno ljudi i atmosfera. Kao povratak u studentske dane, beg od realnosti i obaveza, pravo uživanje. Takođe, vožnja kvadova, to bih mogao da ponovim! Ma koliko da je Rtanj lep, ne bih opet da se penjem. Ogromna mana je što nije teambuiding trajao duže.

Slavica: Rtanj me je naučio da je sve vrhove moguće osvojiti, ali da nisu svi vredni osvajanja. Jednostavno, hajking nije za mene, bez obzira koliko super zvučalo kad se izgovori – verujte ovo je obično pentranje po vrućini!

Aleksandra: Divno iskustvo, savršeno druženje i šansa da upoznam najbolje kolege s obzirom da sam se pre 5 meseci pridružila timu.

Stefan: Pre polaska bio sam najglasniji što se tiče aktivnosti isplaniranih za sve nas. Kako se to meni ne dopada, kako ja to neću da radim. Međutim, tamo sam naučio važnu stvar: da ćutim. Uživao sam u svakoj sekundi spa centra, u svakom gasu kvada, a i na vrhu Rtnja je sendvič ukusniji.

Katarina: Možda je ljude najbolje upoznati u planini. Tamo se korača, osvaja i upoznaje nekako lakše. Čak i onda kada nimalo nije lako. Poznato je da Rtanj emituje energije koje su, kažu naučnici, izuzetno pozitivne za ljudsko zdravlje. Kažu i da smeh povezuje ljude i popravlja raspoloženje, a kad je izazvan Pionirskim memovima, onda je to zagarantovano. Živelo druženje na snazi planine, živeli Pioniri!

Bojan: Neverovatno je koliko se o letenju ne može naučiti iz penjanja.

Natalija: Šta mi se svidelo? 3 dana oslobođenja od svega, brda i šume kao iz udžbenika za Prirodu i društvo, neumerenost u jelu i piću i što moja vožnja kvada nije rezultirala ljudskim žrtvama (hvala Filipu što je hrabro prihvatio da bude potencijalna). Ono što mi se nije svidelo jeste comedown posle ta 3 dana.

Tihomir: Svako napuštanje betona i beg u prirodu su već, sami po sebi, dovoljno dobri, čak i ako moraš da ideš kilometrima uzbrdo. Kad na to dodaš alkohol, bazen, saunu, Tursko kupatilo (dobro može bez njega, to je nepotrebno) i atmosferu ljudi oko tebe – to je pun pogodak za uživanje i zabavu.

Nikola: Mislio sam da je lako, pa peo sam se na vrhove nekoliko puta, bez problema. Ali je na vrućini i sa manjkom vode bio pravi izazov, i drago mi je da sam probao i uspeo. Naspram tog napora, hotel nam je pružio sve udobnosti koje su bile potrebne da se revitalizujemo. Prostrani spa bazen, spoljašnji bazen i okolina hotela, dobra hrana i najbitnije – super raspoloženje svih kolega je zaokružilo teambuilding. Definitivno ću napraviti ovu turu ponovo.

Tanja: Da mogu išla bih ponovo. Planina me je oduševila – leptirići, jorgovani, kamenje, pogled, stazice… Ako mogu da istaknem, deo puta sa kamenjem mi se najviše dopao, imala sam osećaj kao da sam u nekoj igrici. Takođe, vožnja kvadova je bila prekul! Sve u svemu, lepo se družilo, jelo i zalilo.

Olga: Priprema, pozor, sad – penji se, hidriraj se, nemoj previše da jedeš, maži SPF. Prvih sat, dva sve teče lagano, vozi nas i dalje entuzijazam, pravimo pauze da odmorimo i fotkamo. Onda shvatamo da tim tempom nećemo daleko dogurati. Krećemo u napad, penji se brže, hidriraj se više, ali vode ponestaje, cipele kreću da žuljaju. No došli smo da ga osvojimo i ne odustajemo. Stižemo na cilj, ovaj vrh, zadovoljni, to je to, uspeli smo. Ali avaj, posle svakog ostvarenog cilja, osvrni se, pređi sve korake opet, u našem slučaju bukvalno, i napravi izveštaj o tome. E onda tek odmori, baci se u bazen, pa u saunu, pa popij času (ili flašu) vina i sa osmehom utoni u san.

Vanja: Pored toga što sam bolje upoznala kolege, jela neku super zabavnu klopu, prvi put vozila kvad (vau!), shvatila sam da postajem planinar! Evo, dajem svoju časnu pionirsku reč – ali stvarno!