Kako su godišnja doba na šafl modu, planovi za paintball su “upucani”. Pa umesto da dobijemo odgovore na pitanja: Ko voli da vreba iz zasede, a ko radije ide prsa u prsa? Saznali smo: Koliko rakija je potrebno da se snimi emisija o kulturi? Da li je važno samo učestvovati? Zašto se ponekad isplati biti ranoranilac? Ko od Pionira nije pevao himnu pred početak utakmice sa Kostarikom? I šta to mora da se desi da bi zasenilo lepote Zlatibora?
Ovaj tekst predstavlja niz ispovesti učesnika samog događaja koji dokazuje da ona narodna „Po jutru se dan poznaje“ , ne mora uvek da bude tačna.
Andrea je kreativna devojka, u čiji opis posla ne spada i kreativno pisanje. Zbog toga, ona ovakve prilike izuzetno ceni i oberučke prihvata: „Kao kada uzmeš knjigu. Već sa prvim stranicama znaš šta možeš da očekuješ, samo što se ponekad ne tako vešti pisci izgube i iznevere naša očekivanja. Tako je bilo i sada. Početak mi nije puno obećavao. Ali onda je sve počelo da se menja. Bilo je strava i svega je bilo: zezanja, smeha, provoda, pevanja, igranja, pričanja, afterpartija, after after partija, streličarstva, pikada. I moj veliki uspeh – svi su prošli nepovređeni.”
Da li zbog toga što je meteoropata, ili pak samo voli da spava, posebno subotom, Nikola je bio najzabrinutiji za ishod našeg dvodnevnog izleta: „Kako sad team building po ovom pljusku? Razmišljao sam dan pred polazak, mokar u povratku kući… Ipak, prvi put posle nekoliko godina ustao sam pre 6 ujutru, spakovao se, poneo mokre stvari da se suše i krenuo na Zlatibor. Uprkos lošem vremenu i propalom pejntbolu, okušao sam se u pikadu i streličarstvu, prošetao šumom i parkovima, i gde god da smo na kraju stigli uvek nas je čekala hrana, čist escajg i dobro raspoloženje.“
Ukoliko ste na Zlatiboru nešto uradili po prvi put u životu, verovatno ste probali komplet lepinju, ili ste shvatili šta zapravo znači vruća jagnjetina. Ne i u Lidijinom slučaju: „Provela sam se odlično, iako mi je sve prošlo prebrzo i u bunilu. Čak su i vožnje od 6 sati delovale upola kraće. A i prvi put sam bila na cajkama, vrh!“
Zaboravih da spomenem ranije, saznali smo i ko ima najizraženiji takmičarski duh, Ivana: „Bilo je kul. Uspavala sam se, došli su po mene, prepešačila sam 12 km i moj tim je pobedio Ivanov tim u pikadu. Hvala Erni koja je ponela laptop, Lidiji koja je fakat chill osoba i Bojani koja je pokidala bacanje strelica i bustovala naš tim do pobede. Eh da…spavala sam zajedno u sobi sa influenserkom.“
Bojana je skromna i revolucionar po prirodi, naročito u prirodi: „Prošlo je dosta vremena otkada sam prestala da se bavim pisanjem copyja, pa mi nemojte zameriti na nekreativnosti i izostavljanju opisa prelepe prirode, koja prilikom ove posete Zlatiboru i nije bila u centru moje pažnje (osim odlaska do spomenika gde su neki od nas čak i zapevali). Ovog puta u fokusu su bile moje predivne kolege (i da, stvarno to mislim). Međutim, želim posebno da izdvojim kraljicu Insta storyja Ivanu (Mijatović) i Francuza crnogorskog porekla Deska, zvanog Đesko. Đesko, hvala za ludi letnji ples, Ivana, svaka čast na posvećenosti poslu i istrajnosti – Ti znaš zašto! Hvala svima na druženju, a posebno mojim web developerima i Influenser hunteru, Andrei.“
Miloš Krneta je po prvi put bio sa nama na ovakvom događaju i nije znao šta da očekuje, zbog toga mu ne možemo zameriti izjavu punu opštih mesta, naročito jer sadrži i vrlo korisne informacije: „Ovo mi je prvi put sa Pionirima na putovanju i bilo je strava. Ako me pitate šta je bilo najbolje na Zlatiboru, šta znam, klopa je bila pun pogodak, kao i turnir u pikadu gde je moj tim pokidao. Kako radne dane provodim u timu kreative, imao sam prilike da se više družim i sa kolegama iz media tima. Čak smo snimili i pilot emisiju o kulturi koja nosi radni naziv Novi horizonti. Odgledali smo Srbija – Kostarika u jednom restoranu prilikom pauze za ručak tokom povratka. Da, definitivno je bleja najbolja stvar sa ovog putovanja. Da li sam pominjao rakiju?“
Miloš Ćosović nije hteo da ide, a kada smo ga već naterali, našao je način da zadovolji svoj ego „Bio sam deo tima, cigla koja nosi zid dobrih odnosa unutar agencije.“
Praksu zajedničkog pisanja bloga smo uveli nakon prošlogodišnjeg timbildinga, jedinog koji je Slavica propustila. Zbog toga se ona potrudila da jedna njena izjava vredi kao naše dve: „Tim bilding je pogođen u metu! Važno je bilo bacati iz zgloba i paziti podlaktice! Ali još važnije, paziti leđa kolegama, jer je strelica bilo na sve strane.“
Bojanu se nije dopalo što njegovi saveti nisu bili uvažavani u onoj meri u kojoj je to očekivao, jer ipak je on skoro pa lokalni momak: „Biti na Zlatiboru, a ne probati komplet lepinju i besramno naručivati jela bez kajmaka i sira, a uveče ne obući džemper iz Sirogojna… Pa ima li to smisla, kolege?!“
I na kraju, u marketingu je najvažniji dobar imidž, a Ivan to najbolje zna: „Poslao sam vam timsku fotku koju bih voleo da malo sredite za blog, dodajte malo boje i isecite belo nebo, a ako se ipak bude videlo, ubacite neko plavetnilo. Da zaključimo, manje betona, više šume iza.”
